Ne leti previsoko jer, kad padneš, biće to udarac u prazno…

Kada sam bila štene, zabavljala sam te svojim trikovima i nasmejavala te.
Nazivao si me svojim detetom i uprkos beskrajnim ižvakanim cipelama i nekoliko uništenih jastuka,
postala sam ti najbolji prijatelj.
Kad god sam bila nevaljala, pretio si mi prstom i pitao me: ”Kako si mogla?”

Ali, onda bi odustao od svoje strogosti i svalio me na ledja, pa me češkao po stomaku.
Išli smo u dugačke šetnje, trčali po parku,vozili se autom..
Polako, počeo si sve više vremena da posvećuješ svom poslu i karijeri.
Tešila sam te, uvek kad ti je srce bilo slomljeno, ili kad si bio razočaran.

Jednoga dana, došao si zaljubljen.
Ona, sada tvoja žena, nije bila ljubitelj pasa, ali, ipak sam je primila u naš dom.
Bila sam srećna, jer si i ti bio srećan. Onda su došle ljudske bebe, i ja sam s tobom delila tvoje ushićenje.
Bila sam očarana njihovom roze bojom, njihovim mirisom i želela sam o njima da brinem kao majka.
Jedino, vi ste se bojali da ću ih povrediti, tako da sam većinu vremena provodila proterana u drugu sobu ili u kućici za pse.

Kako su odrastali, postala sam njihov prijatelj. Držali su se za moju dlaku i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko , istraživali mi uši, ljubili me u nos.
Volela sam njihov dodir, jer je tvoj postao tako redak.
Ušunjala bih se u njihove krevete i slušala njihove brige i tajne snove, a zajedno bismo iščekivali zvuk tvog auta kako se parkira u dvorištu.
Nekada, kada bi te ljudi pitali da li imaš psa, vadio bi moju sliku iz novčanika i pričao priče o meni.
Ovih, poslednjih par godina, tvoj odgovor bi bio potvrdan, nakon čega bi ubrzo promenio temu.
Od “tvog psa” postala sam “samo pas”, a ti si mi zamerao sav novac koji se trošio na mene.
Sada, imaš priliku za novi posao u drugom gradu i, vi ćete se preseliti u stan, u kom nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca.

Doneo si pravu odluku za svoju porodicu, a nekada sam i ja, bila ta tvoja porodica.
Bila sam uzbuđena kada smo krenuli autom, ali je uzbuđenje splasnulo kada smo stigli do azila za životinje.
Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i beznađe.
Ispunio si sve obrasce i rekao: “Znam, da ćete joj pronaći divan dom”. Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled.
Oni razumeju kakve su šanse za sredovečnog psa, čak i onog ’s papirima’.
Morao si da otmeši ogrlicu iz ruku svog sina, dok je on vikao: “Nemoj, tata! Molim te, nemoj im dati da odvedu mog psa!”
A, ja sam bila zabrinuta za njega, mislila sam kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i vernosti, o ljubavi i odgovornosti i, o poštovanju prema svemu što je živo.

Za rastanak , potapšao si me po glavi, izbegavajući da me pogledaš u oči i, pristojno odbio da poneseš sa sobom ogrlicu i povodac.
Imao si rok koji si morao da ispoštuješ na poslu, a sada sam ja dobila rok.
Nakon što si otišao, dvije ljubazne gospođe rekle su da si, verovatno, mesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš drugi dom. Klimale su glavom, u neverici, i pitale se: “Kako je mogao?”

U azilu nam pružaju onoliko nežnosti i pažnje, koliko im dopuštaju njihove obveze.
Naravno, hrane nas redovno, ali ja sam, još odavno izgubila apetit.
Kad god je neko prolazio pored mog kaveza, potrčala sam, u nadi da si to ti, da je ovo, samo, ružan san.
Ili, sam se nadala da će neko doći, neko kome je stalo, neko ko će me spasiti.
Kada sam shvatila da ne mogu da se takmičim sa živahnošću štenaca koji su, nesvesni svoje sudbine, plenili svačiju pažnju, povukla sam se na dno kaveza i čekala.
Čula sam njene korake, dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskala sam za njom, duž hodnika, do izdvojene sobe.
Zadivljujuće tihe sobe.

Stavila me je na sto, počeškala po ušima i rekla da ne brinem. Srce mi je snažno tuklo od iščekivanja onoga što će doći, ali obuzeo me je i osećaj olakšanja.
Zatočeniku ljubavi, su dani istekli.
Kako je to u mojoj prirodi, više sam se brinula za nju. Teret koji nosi, pretežak je, to sam znala, isto kao što sam znala svaku promenu tvog raspoloženja.
Nežno je stavila povez oko moje prednje noge, dok joj je suza klizila niz obraz.
Polizala sam joj ruku, onako, kako sam tebe tešila pre nekoliko godina.
Stručno je stavila iglu u moju venu. Kada sam osetila hladnu tečnost, koja je strujala kroz moje telo,
pospano sam legla, pogledala joj u oči, i prošaputala: ”Kako možeš?”
Možda, zato što je razumela moj pseći govor, rekla je: ”Izvini.”