Ne leti previsoko jer, kad padneš, biće to udarac u prazno…

Predajem se iluzijama,
i oslanjam na ono čega nema.
Gledam te prodorno, a ustvari posmatram prazno telo.
Dozivam, derem se, vrištim…
Krici u nizu, nadjačavaju se sa bolom.
Molitva očaja.
Ne vredi, svi su gluvi.
Plačem, do iznemoglosti.
Niko mi krvave suze ne briše.
Stvorila sam svoj svet, a ne mogu da se snađem u njemu.
Izgleda kao da, osim mene, nema nikoga.
I, proći će vekovi
dok shvatim da živim u zabludi.
Kako da poklonim nekome deo ovog trena,
da mi pomogne da iscelim rane?
Kako da sačuvam svoj svet,
kako to da izvedem, a da se ne probudim,
ne znam.