Kafica međ’ smajlišama
Sedim za stolom i naručujem kafu.
Sad je onaj momenat kad vi prevrnete očima,
coknete i pitate: ”Pa, dobro, kakve to veze ima sa internetom?”
Ma, sve vam je to isto postalo.
Švrljam po raznim forumima i često naletim na temu u kojoj možete
da naručite piće ili hranu iz net-kafanice.
Koliko ćete uživati u svom zalogaju i/ili gutljaju zavisi od toga
koliko uživate dok gledate fotografije specijaliteta vodećih
svetskih restorana, jer vam narudžba stiže najčešće u
”jpeg” formatu (powered by Google, verovatno). Wow.
Još mi je samo ovo falilo.
Ionako sam već počela da pravim grimase u društvu,
imitirajući smajlije i pričam bis’ib jezikom svog omiljenog foruma.
Još mi samo fali da počnem u sms porukama da kuckam linkove
i tražim copy/paste opciju kako bih sačuvala neke izjave.
Biće da je i mene u’vatila bolest interneta.
Od tada, ni moj komp izgleda, ne može bez bolesti,
ali drzimo se nekako.. .. i on, i ja.
Ne želim ja da se odreknem interneta, nego one rečenice:
”Nije to zaraza, ako znaš kako da ga koristiš!”
Ma, da, malo sutra.
To mi, uglavnom, govore oni koji nemaju vremena
da ga koriste koliko bi hteli.
I, nisam bre, zavisnik od interneta, vec od dobrih ljudi,
koje sam tamo srela.
I, da, čak mi je i moja kafa, koja ima ukus blata,
lepša od ove, naslikane.
I, druženje sa već pomenutim osobama mi je lepše uživo,
nego preko tastature.
Je l’ to dobar znak? Ima li nade za mene?
Je l’ da nisam baš jako bolesna?
Ili.. jesam? 
