Prvi sneg
Blejim bezveze. Ovih dana, blejanje mi je navika.
Dan kao i svaki drugi, sa jutrom koje obećava i večeri koja sve to pokvari.
Ništa se ne dešava, a svi se kao, trude.
Tačnije, meni se danas ništa ne dešava.
Izlazim iz ove zagušljive prostorije, monotonog enterijera
sa crnim flekama razmazanim po beloj tabli, nadajući se,
da ću na putu do kuće videti čudo.
Nisam čak ni sigurna da li verujem u čuda.
Dok ubrzano hodam, pod tu i tamo vedrim nebom, pomišljam- šta ako je
nekome ovaj dan poseban?
Možda je taj neko danas rekao ”da” pred svedocima,
potpisao se drugačije i dokazao da više nije sam… Kao ja.
Znam, znam da nisam jedina. Ima još samih, i još samijih.
Tu, odma, iza ugla verovatno. Tako blizu, a tako … neprimetno.
Možda je danas neko oborio rekord u nekoj svojoj disciplini i
tako postao veći u očima drugih, radujući se pobedi,
kao što se, možda, neki prosjak radovao zlatnim krugovima,
ukrašenim onim sitnim apoenima,
dajući mu krupnu snagu da nastavi dalje… da uspe?!
Svejedno je, ja to ne vidim. Ne delim tu radost sa njima.
Vidim decu svuda oko sebe.
Čokoladna lica koja uživaju u tom slatkom ukusu, onoliko
koliko ja uživam u njihovom pogledu. I, ne bih ga menjala, ni za šta u ovom trenutku.
Sigurna sam, da se neko i danas setio lepe reči za osobu pored sebe, setio se zagrljaja i poljupca, i stavio tri tačke … jer nije kraj …
…Danas pred mojim očima pada mrak… prvi sneg… i prva želja…
I, da, ipak verujem u čuda, jer je to jedini način da mi se dogode..
