Ne leti previsoko jer, kad padneš, biće to udarac u prazno…

Biram tvoje laži da bih se osećala lepše.
Da ubedim sebe da sam voljena.
Uvek je tako. Biram najgore, da bih sanjala najlepše snove.
Kasno shvatam da ta dva ne idu zajedno.
Kasno, jer sam već napustila mrak otvorivši oči.
Sada ja lažem tebe.
Ovim slovima, teram te da veruješ da si mi sve i da bez tebe
u meni nema života. Činim sve, dajući ti lažnu nadu.
Vidiš? Radim baš isto što i ti!
Naravno, shvatićeš tek kada otvoriš oči.
Umivaćeš se besom sopstvenog jada jer sam opet ja u pravu.
Ja sam ta, koja je htela da veruješ, sanjaš, otvoriš oči
i umiješ se jadnom vodom. Ja sam htela da konačno shvatiš.
Pa, reci mi onda, ko bez koga ne može?!

• Leave a comment... (4)

Ne volim slepilo.
Širom otvorenih očiju posmatram prazno belo. Ne vidim ništa.
Da, belo je. Ljudi veruju da je slepim ljudima sve tamno, sve crno.
Zašto?
Možda i nije, možda je baš suprotno, možda je baš, umesto tog mraka,
svetlost koja im je uvek i bila potrebna.
Možda je ta magla jedino što posmatraju, u nadi da će se slika izoštriti.
Kažem, možda.
Pitam se, šta se krije iza zavese? Laž, ljubomora, poštenje ili zavist?
Neka lepa, meni još nepoznata boja, ili neka zanimljiva slika?
Postoje li boje uopšte?
Gomila pitanja na koja nemam odgovor.
Čujem zvuke i korake, i po njima razaznajem ljude.
Pratim tragove na neki svoj način.
Ali, fali mi, fali mi da vidim ono što imam i ja, a ne mogu da koristim…
Da zavirim u dubinu tuđeg oka. Da posmatram ogledalo čoveka.
Međutim, sve češće je ono što čujem toliko poražavajuće,
da nekada i ne poželim da im vidim lica.
Note koje ubijaju, a ja sam od onih koji vole note.
Recite mi, jesu li TO tonovi ljudskih tela? Eto, opet pitanje.
Sistem vrednosti je ovde pomeren, tako da nisam više sigurna
da li je sve što radim vredno mog truda ili ne. Da li su reči vredne?!
Dok pričam o ljudima koje volim i koji su mi sve, da li tako stvaram u ljudima
osećaj ljubomore ili možda lošu sliku o sebi?
Na ovo pitanje ne želim da čujem odgovor. Želim da, valjda po prvi put,
verujem u svoje stavove. I, da mojim čuvarima često pokazujem
koliko mi znače, ali ne zato da bih njima bila bolja nego da dokažem
da mogu da gledam, srcem. Moja potreba da želim u životu da imam poznanike,
prijatelje, pa, čak i prolaznike, samo pokazuje koliko verujem ljudima,
bilo to dobro ili ne. Znam da tako stvaram opet onu brljotinu na papiru o sebi,
da ne znam da cenim ono što imam, pa mi zato, kao, uvek treba više.
Razlika je u tome što ja to ne gledam na taj način…
Zaboravljate da ne gledamo isto.
Svi ti ljudi su ona moja svetlost, jedino što vidim da imam…
Ostale samo čujem.

Zatvaram oči.
Šta ako, kada ih ponovo otvorim, ugledam lica? Šta ću videti?
Hoću li, iz tog pogleda, zaključiti da je još mnogo slepih oko mene?
Hoću li videti mrak?

• Leave a comment... (2)

Stani! Pogledaj ga!
Zašto ne želiš da primetiš da te neko voli?!
Pruži ruku i spusti je na njegovu meku glavu,
a on će ti zahvaliti svom svojom pažnjom.
Ne vredi, jer ne znaš za osećanja,
bitno je da ti ruke budu čiste.
Kako ne shvataš?!
Ti ćeš svoje ruke oprati za nekoliko sekundi,
a njemu tren tvoje prljavštine vredi više od svega.
Bori se za opstanak, pružajući ti sve. Dajući sebe.
Dah koji ne zastaje.
Čarolija koja ne prestaje.
Ovaj pas ne zaslužuje da mu ti budeš prijatelj.
Ničim neće zaslužiti ni parče hleba, ni mrvu pažnje.
Nije on tu da dobije hranu, nego da bude voljen,
jer zna da voli bezuslovno. Ti ne znaš.
Imaš sve, a ne daješ ni malo.
To je problem vas bogatih svojim samopouzdanjem.
Bespomoćno stojim i posmatram tvoje lice laži.
Ljubazni leševi, kao ti, hodaju svuda okolo,
a ljubav, ako i osećaju, pružaju je samo sebi samima.
Nemam ja ljubavi više za tebe. Sada sve pripada njemu.
Uzimam ga, i sva čarolija postaje moja.
Znaću kako da uživam u njoj.

• Leave a comment... (2)

Pomeram granice,
obaram rekorde, pišem pobede.
Ime, u zlatu urezano,
ostaće zauvek zapamćeno.
Tron će živeti, ali pobeda ne.
Izbledeće.
Uostalom, kao i sve.
Ne opstaje se od stare slave,
već od novih pobeda.
U razgovoru sa trudom svojim,
dolazim do zaključka,
da smo jedno drugom potrebni,
i da, jedino zajedno,
možemo da se nadamo,
mojoj pobedi..

• Leave a comment... (1)

Sedim za stolom i naručujem kafu.
Sad je onaj momenat kad vi prevrnete očima,
coknete i pitate: ”Pa, dobro, kakve to veze ima sa internetom?”
Ma, sve vam je to isto postalo.
Švrljam po raznim forumima i često naletim na temu u kojoj možete
da naručite piće ili hranu iz net-kafanice.
Koliko ćete uživati u svom zalogaju i/ili gutljaju zavisi od toga
koliko uživate dok gledate fotografije specijaliteta vodećih
svetskih restorana, jer vam narudžba stiže najčešće u
”jpeg” formatu (powered by Google, verovatno). Wow.
Još mi je samo ovo falilo.
Ionako sam već počela da pravim grimase u društvu,
imitirajući smajlije i pričam bis’ib jezikom svog omiljenog foruma.
Još mi samo fali da počnem u sms porukama da kuckam linkove
i tražim copy/paste opciju kako bih sačuvala neke izjave.
Biće da je i mene u’vatila bolest interneta.
Od tada, ni moj komp izgleda, ne može bez bolesti,
ali drzimo se nekako.. .. i on, i ja.
Ne želim ja da se odreknem interneta, nego one rečenice:
”Nije to zaraza, ako znaš kako da ga koristiš!”
Ma, da, malo sutra.
To mi, uglavnom, govore oni koji nemaju vremena
da ga koriste koliko bi hteli.
I, nisam bre, zavisnik od interneta, vec od dobrih ljudi,
koje sam tamo srela.

I, da, čak mi je i moja kafa, koja ima ukus blata,
lepša od ove, naslikane.
I, druženje sa već pomenutim osobama mi je lepše uživo,
nego preko tastature.
Je l’ to dobar znak? Ima li nade za mene?
Je l’ da nisam baš jako bolesna?
Ili.. jesam?

• Leave a comment... (5)

Blejim bezveze. Ovih dana, blejanje mi je navika.
Dan kao i svaki drugi, sa jutrom koje obećava i večeri koja sve to pokvari.
Ništa se ne dešava, a svi se kao, trude.
Tačnije, meni se danas ništa ne dešava.
Izlazim iz ove zagušljive prostorije, monotonog enterijera
sa crnim flekama razmazanim po beloj tabli, nadajući se,
da ću na putu do kuće videti čudo.
Nisam čak ni sigurna da li verujem u čuda.
Dok ubrzano hodam, pod tu i tamo vedrim nebom, pomišljam- šta ako je
nekome ovaj dan poseban?
Možda je taj neko danas rekao ”da” pred svedocima,
potpisao se drugačije i dokazao da više nije sam… Kao ja.
Znam, znam da nisam jedina. Ima još samih, i još samijih.
Tu, odma, iza ugla verovatno. Tako blizu, a tako … neprimetno.
Možda je danas neko oborio rekord u nekoj svojoj disciplini i
tako postao veći u očima drugih, radujući se pobedi,
kao što se, možda, neki prosjak radovao zlatnim krugovima,
ukrašenim onim sitnim apoenima,
dajući mu krupnu snagu da nastavi dalje… da uspe?!
Svejedno je, ja to ne vidim. Ne delim tu radost sa njima.
Vidim decu svuda oko sebe.
Čokoladna lica koja uživaju u tom slatkom ukusu, onoliko
koliko ja uživam u njihovom pogledu. I, ne bih ga menjala, ni za šta u ovom trenutku.
Sigurna sam, da se neko i danas setio lepe reči za osobu pored sebe, setio se zagrljaja i poljupca, i stavio tri tačke … jer nije kraj …

I, da, ipak verujem u čuda, jer je to jedini način da mi se dogode..

• Leave a comment... (5)

Prošle godine, šalje mi drugarica, koja me jako dobro poznaje
(ili sam bar, ja tako mislila) čestitku za rođendan:

Jednostavno, nisam mogla (ili nisam želela) da verujem da dobijam savet da gajim budalu.
Tu čast ću, ipak, prepustiti nekoj većoj.

• Leave a comment... (3)

Budiš se. Ustaješ, iako nisi naspavan, ni odmoran.
Prvo što pomišljaš je – može li ovaj dan nekako da se izbegne,
da nestane ? Ili, bar, da se prespava… ?
Danas je jedan od onih dana kada se ne osećaš baš najbolje,
i kada sve što radiš nema ni smisao, ni rezultat.
Nije prošlo mnogo, a bacaš već umorni pogled kroz prozor,
i shvataš da se ni vreme danas ne oseća dobro- sunce, kiša,
opet sunce, pa tmurni oblaci, pa… ništa… Glupost.
Ovoga puta, u tvom omiljenom poslu nije bilo ni trunke zadovoljstva,
a verovao si da je to nemoguće.
Naravno, to se ne dešava često, skoro nikada, samo danas.
Danas je dan, za čiju katastrofu nije kriva tvoja leva noga od jutros,
već sve što te okružuje. Baš sve.
Čak i ono što se ne miče, nego je jednostavno takvo, kakvo je…
Baš zato i nervira.
Neke stvari se nikada ne menjaju - uvek ostaju iste i dosadne.
I, isto dosadne. Kao i pojedinci…
Svi koji su danas prisutni- tu su samo da bi tebe nervirali,
i, naravno da to namerno rade, jer inače ne bi ni dolazili.
Ovo definitivno nije tvoj dan…
A, neki novi je, čini ti se, jako daleko. I, neće još skoro.
Važno je samo da se ovaj ne osvrće.

• Leave a comment... (0)

Da, da…
Da nije tebe, ne bi ni ovog sveta bilo.
Kakva šteta- ne bih te upoznala, i ne bih imala priliku da
slušam gluposti kojima mi, već satima, puniš glavu.
Je l’ ?
Imaš dve kuće, dva automobila i najnoviji model mobilnog telefona
- onaj najmanji.
I, mozak ti je veličine mobilnog telefona.
Molim te, ćuti. Reči ti nemaju smisla. Ne vrede.
Pričaš bezveze i već postaješ samom sebi dosadan.
Mene si, još odavno ubio, tim istim rečima.
Ma, znam, ti si početak i kraj svega.
Gde god pogledaš, vidiš samo svoj lik, jer od sebe samoga, ne vidiš druge.
Kad, možda jednom, shvatiš da nisi jedini na ovom svetu,
shvatićeš da nisi (bio) ni meni.
Kad god da se to dogodi, biće kasno, jer ja ću već biti daleko…

• Leave a comment... (9)