Ne leti previsoko jer, kad padneš, biće to udarac u prazno…

Čudna muzika mi noćas struji ušima.
Pogledam nebo– puno je praznine. To je opet, onaj isti pogled- u nedogled.
Ne znam ni gde je počeo, ni gde će da se završi, ako kraj pogledu uopšte postoji.
Veštice sa velikim nosevima iz crtaća, sviraju muziku zla na svojim, dobro poznatim, metlama.
Ni jedna žica da pukne, ni jedan ton da, bar za nijansu utihne..
Buka ispunjava moje uši, bolesne od jačine gluposti i zavisti,
prestrašene od pomisli za još jačim vapajem ljudskih zlodela.
Nezaustavljivi u svojim pohodima ka uništenju svega normalnog i realnog, čine sve.
Polako se predajem, otvaram vrata imaginacije normalnog.
Zamišljam svoj svet, svoje normalno. Više ne znam gde sam.
Misao koja dopire noćas iz moje glave podseća me na razgovor ispunjen osmehom,
iskrenošću i prijateljstvom. Gde su ti ljudi sada?
U meni, samo.
Proživljavam te razgovore ponovo i hvatam sebe kako pričam sama sa sobom.
Pitanje je, šta ko smatra normalnim. Ovo nije.
Ubrzo, svetle misli su vešto ugušene i nakaze su opet ovde. Ne daju mi mira.
Opterećujem se njima, reklo bi se- bez razloga.
To je jače od mene. Izbace me iz takta rečenice nekulture i zatupljenosti.
Kao da je ovo nebo samo za nih. Kao da samo oni lete.
Oni su iznad svih, a mi smrtnici čekamo njihovu genijalnu ideju koja baca u propast. Njih.
Posmatramo propadanje budala, ali nikako da se iskorene.
Uvek me neka nova iznenadi.
Misija nikada neće uspeti, ma koliko se ja trudila da budem što dalje od onih čije me prisustvo ubija.
Valjda zato što i oni imaju istu misiju, da dokažu da su na vrhu.
Vrh gluposti je vaš. Zadovoljni? Ne, vi to nikada nećete biti.

I dalje sedim, i dalje bruji. Njihovi glasovi ječe u tami.
Konačno se smeškam dok buljim u taj vrh.
Za promenu, pustiću svoju muziku.
Tako uz note, čekam svitanje, da čujem neke nove bljuvotine…

Laku noć, nakaze.