Jutarnja tišina
Sanjala sam glup san.
Borila sam se da iskažem svoju misao u pogrešno vreme.
Valjda sam se zato i probudila.
Zato što se alarm mog sata oglasio u pravo vreme.
Da pokaže da je bolje, ako ne govorim ništa.
Prijateljstvo ili nešto drugo ?
Uglavnom biraš debila, samo da bi ispala pametnija.
Ajde, reci mi još dve- tri, pa da najzad završimo ovu baladu.
Često se pitam, zašto se trudim da ne budem jedna od njih.
Da me ne smatraš debilom, ni uzorem, nego jednostavno – prijateljem.
Skini sve moje sa sebe i videćeš da sam u pravu.
Ostaćeš, po prvi put valjda, bez ideje, bez reči i jedne.
Znam, krivićeš mene za svoju bedu,
bogatu mislima samoobožavanja.
Rećiću ti da nisi u pravu kad god misliš da jesi.
Ti uvek to misliš.
Makar zauvek ćutala, znaću da su moja poslednja slova bila iskrena.
I, neka nikada više usta ne otvorim ako lažem sada.
Biraš debila, da bi ispala još veći.
P.S.- Posvećeno, tada odabranom, prijatelju,
čije prisustvo mi je pomoglo da shvatim,
da sam pogrešila u odabiru.
Hvala joj, na svim trenucima koji su vredeli.
Hvala i na onim, za koje sam mislila da je bolje da nikada nisu ni dogodili,
ali nije tako. Oni su učinili da shvatim kakva je, u stvari.
Lepo nam je, ovako, kada ne saplićemo jedna drugu svojim glupostima.
Tuđa uloga
Ti ne znaš da se zaustaviš u svojoj priči, a ja ne mogu da prestanem da ćutim.
Samo slušam, a glava upija.
Do momenta kad zaboraviš sve što si rekao, ja ću imati sve zapisano u svojoj glavi,
i biću tu da te podsetim na tvoju glupost, svaki put, kada to nikako ne budeš želeo.
Da shvatiš da si preterao, i da nije loše, bar na tren biti kao ja, i ne progovoriti ni reč..
Do tada ću već i ja shvatiti, da bi bilo bolje da sam te podsetila glasom,
a ne, opet, papirom…
Tuđe uloge, nisu za mene.
”Partiju i zastavu nikada neću menjati…
… to će UVEK biti muzika!”
Tijana.
Neću pisati njenu biografiju, jer znam da su počeli da je sastavljaju i oni,
koji su propratili samo njene uspehe, pa, smatraju da je to ono, što se od fanova i traži.
Da hvale idole, neprestano, ne bi li pokazali da su odani.
Svaka njena pojava u javnosti, nova je slika u kolekciji.
Ma, Tijanu, znate svi. Njeni uspesi nisu, samo, pobede na festivalima i popularnost,
koju svaki uspeh i donosi.
To je samo deo.
Deo pobede je i, kada, posle nastupa, devojčica istrčava iz prostorije u kojoj je Tijana,
uzvikujući ”Vidi, mama, dobila sam telegram”, iako je dobila autogram,
i to na ruku, jer nije imala papir.
Žvrljotina koja će se, već večernjim kupanjem oprati, ali tog momenta, mnogo vredi.
Zadovoljstvo deteta, vredi mnogo više od tog potpisa.
Opet, samo deo uspeha.
Na žalost, deo neuspeha, na mene veći trag ostavlja.
Verovatno, zato što na njega nisam navikla. Ili, nisam želela da se navikavam.
Kako god - sada mi smeta.
Samo zato, što se nađe neko, da pokvari sve… da pokvari sne..
U svoju korist, naravno.
Ponovo, još jedan u nizu, trag blata i one gluposti, o kojoj ja,
toliko pišem i grudvam se sama sa sobom.
Kada bih samo mogla da, iz njene priče, izbrišem te tragove ”banalnih manuelaca” i dokažem
pravim fanovima da ih, njihova Tijana, nije zaboravila..
Da ne vodi brigu o budalama i lažnim drugarima… Mada, priznajem, trebalo bi da ONA to dokaže, a ne ja.
Ne samo zbog kaljanja njenog imena i mog povređenog ponosa, već i zbog onih,
koji su uložili svoj trud u deo njene ‘web site’ priče.
Nije se, predivna, ljubičasta ideja sama rodila, niti se prezentacija sama pojavila.
Ceo taj mali svet, za nas, nekada, carstvo, deo je nečije glave.
Glave, koja je nepresušni izvor ideja i energije.
I, neće me ubediti niko, da je njen trud manji od bilo čijeg.
Samo još, da je njoj to neko pokazao.
Bar, ono DETE, koje ne prestaje da se igra tuđim stvarima, jer svojih nema.
Laje iza natpisa ”administrator, webmaster” i ostalih zvanja, koje je pokupio lutajući putevima (linkovima) interneta.
Nisam ja ovo napisala ni da bi me Tijana nekad, možda, pohvalila,
a ni da bi me, tamo neki klinac (opisan ovde) sutra opsovao.
Na njegova prosipanja sam navikla.
Sve ovo, ovde je, samo, da bi meni bilo lakše,
jer ne krijem suze, ni bes, ni smeh…
Deo show-a koji, nadam se, neće prestati da traje:
Za snimak se, još jednom, zahvaljujem devojci (Duci) koju obožavam
i čijim idejama neću prestati da se divim.
I, neizmerno mi je drago što se, na kraju ovog video snimka,
vidi adresa njenog veselog carstva (u kom sam i ja).
Ja sam tamo, gde ima šta da se vidi i čuje.
Ne želim da budem deo lažne priče.
Ne želim da budem deo kretenizma, iako baš u Đukinoj ( i Tijaninoj? ) baladi, ispadoh kreten.
P.S.- Veliki pozdrav za Ducu (kumili)! I, da- ja nisam odustala. :woohoo: 
Kako si mogao?
Ako imate psa, pročitajte ovu priču…
Ako ste imali psa, pročitajte ovu priču…
Ako želite psa pročitajte ovu priču…
Kada sam bila štene, zabavljala sam te svojim trikovima i nasmejavala te.
Nazivao si me svojim detetom i uprkos beskrajnim ižvakanim cipelama i nekoliko uništenih jastuka,
postala sam ti najbolji prijatelj.
Kad god sam bila nevaljala, pretio si mi prstom i pitao me: ”Kako si mogla?”
Ali, onda bi odustao od svoje strogosti i svalio me na ledja, pa me češkao po stomaku.
Išli smo u dugačke šetnje, trčali po parku,vozili se autom..
Polako, počeo si sve više vremena da posvećuješ svom poslu i karijeri.
Tešila sam te, uvek kad ti je srce bilo slomljeno, ili kad si bio razočaran.
Jednoga dana, došao si zaljubljen.
Ona, sada tvoja žena, nije bila ljubitelj pasa, ali, ipak sam je primila u naš dom.
Bila sam srećna, jer si i ti bio srećan. Onda su došle ljudske bebe, i ja sam s tobom delila tvoje ushićenje.
Bila sam očarana njihovom roze bojom, njihovim mirisom i želela sam o njima da brinem kao majka.
Jedino, vi ste se bojali da ću ih povrediti, tako da sam većinu vremena provodila proterana u drugu sobu ili u kućici za pse.
Kako su odrastali, postala sam njihov prijatelj. Držali su se za moju dlaku i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko , istraživali mi uši, ljubili me u nos.
Volela sam njihov dodir, jer je tvoj postao tako redak.
Ušunjala bih se u njihove krevete i slušala njihove brige i tajne snove, a zajedno bismo iščekivali zvuk tvog auta kako se parkira u dvorištu.
Nekada, kada bi te ljudi pitali da li imaš psa, vadio bi moju sliku iz novčanika i pričao priče o meni.
Ovih, poslednjih par godina, tvoj odgovor bi bio potvrdan, nakon čega bi ubrzo promenio temu.
Od “tvog psa” postala sam “samo pas”, a ti si mi zamerao sav novac koji se trošio na mene.
Sada, imaš priliku za novi posao u drugom gradu i, vi ćete se preseliti u stan, u kom nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca.
Doneo si pravu odluku za svoju porodicu, a nekada sam i ja, bila ta tvoja porodica.
Bila sam uzbuđena kada smo krenuli autom, ali je uzbuđenje splasnulo kada smo stigli do azila za životinje.
Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i beznađe.
Ispunio si sve obrasce i rekao: “Znam, da ćete joj pronaći divan dom”. Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled.
Oni razumeju kakve su šanse za sredovečnog psa, čak i onog ’s papirima’.
Morao si da otmeši ogrlicu iz ruku svog sina, dok je on vikao: “Nemoj, tata! Molim te, nemoj im dati da odvedu mog psa!”
A, ja sam bila zabrinuta za njega, mislila sam kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i vernosti, o ljubavi i odgovornosti i, o poštovanju prema svemu što je živo.
Za rastanak , potapšao si me po glavi, izbegavajući da me pogledaš u oči i, pristojno odbio da poneseš sa sobom ogrlicu i povodac.
Imao si rok koji si morao da ispoštuješ na poslu, a sada sam ja dobila rok.
Nakon što si otišao, dvije ljubazne gospođe rekle su da si, verovatno, mesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš drugi dom. Klimale su glavom, u neverici, i pitale se: “Kako je mogao?”
U azilu nam pružaju onoliko nežnosti i pažnje, koliko im dopuštaju njihove obveze.
Naravno, hrane nas redovno, ali ja sam, još odavno izgubila apetit.
Kad god je neko prolazio pored mog kaveza, potrčala sam, u nadi da si to ti, da je ovo, samo, ružan san.
Ili, sam se nadala da će neko doći, neko kome je stalo, neko ko će me spasiti.
Kada sam shvatila da ne mogu da se takmičim sa živahnošću štenaca koji su, nesvesni svoje sudbine, plenili svačiju pažnju, povukla sam se na dno kaveza i čekala.
Čula sam njene korake, dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskala sam za njom, duž hodnika, do izdvojene sobe.
Zadivljujuće tihe sobe.
Stavila me je na sto, počeškala po ušima i rekla da ne brinem. Srce mi je snažno tuklo od iščekivanja onoga što će doći, ali obuzeo me je i osećaj olakšanja.
Zatočeniku ljubavi, su dani istekli.
Kako je to u mojoj prirodi, više sam se brinula za nju. Teret koji nosi, pretežak je, to sam znala, isto kao što sam znala svaku promenu tvog raspoloženja.
Nežno je stavila povez oko moje prednje noge, dok joj je suza klizila niz obraz.
Polizala sam joj ruku, onako, kako sam tebe tešila pre nekoliko godina.
Stručno je stavila iglu u moju venu. Kada sam osetila hladnu tečnost, koja je strujala kroz moje telo,
pospano sam legla, pogledala joj u oči, i prošaputala: ”Kako možeš?”
Možda, zato što je razumela moj pseći govor, rekla je: ”Izvini.”
Zagrlila me je, i objasnila da je njen posao da se pobrine da odem na neko bolje mesto, gde me niko neće ignorisati, zlostavljati ili napustiti, i gde neću biti prepuštena samoj sebi - mesto ljubavi i svetla,
toliko različito, od ovog, zemaljskog.
I, poslednjom snagom, pokušala sam da joj objasnim, da moje ”Kako možeš?” nije bilo upućeno njoj.
Mislila sam na tebe, svog voljenog gazdu. Na tebe ću misliti i čekati te, zauvek.
Želim, da i drugi, u tvom životu, nastave da ti pokazuju ovoliko odanosti.
Jim Willis (2001.)
Papir i olovka
Ne daju mi da pišem..
A, ja toliko želim.
Baš me briga, što ću uprljati papir.
Što ću, svojom iskrenošću, izmazati nečija lažna osećanja.
Svesno to radim.
Isto, kao što je i ta, neka osoba, dozvolila da se o njoj,
u meni stvore misli nezrelosti.
Ili, zrelosti, svejedno.
Ne otimaj mi olovku.
Ostavi i papir.
Izađi.
Nas troje, ćemo se lako snaći.
Tribute to Ruke U Vis
Ne stvaram muziku, ali mi najlepši tonovi ispunjavaju uši.
One reči nisu moje, ali mi se i tako, drugom rukom napisane,
same oblikuju na usnama.
I, ne znam da pevam, ali je moj glas uvek spreman da se istroši na one koji znaju.
Nemajući ni malo talenta u sebi, za bilo koji instrument,
prosto uživam, da uživam u zvucima svog omiljenog benda.
Oni su tu, na korak od mene, a ja, ponekad,
dozvolim sebi, da pomislim kako sam deo njihove priče..
| 05 - Ruke U Vis - … |
Toliko toga
Toliko je reči bilo za ne zaboraviti,
a ja ih nisam zapisala.
Toliko tonova, slušanja vrednih,
a ja ih nisam odslušala.
Toliko osmeha, suza radosnica,
a nisam ih oslikala.
Toliko prekrasnih svitanja,
uz koje se nisam budila.
Toliko je toga bilo,
a sve vreme sam, samo sanjala.
I, evo, opet sam pogrešila,
jer sam svoj nemar,
upravo zabležila..
|
The lack of light
”There’s nothing in the dark that there isn’t in the light;
There’s nothing in the dark that there isn’t in the light;
There’s nothing in the dark…”
I’m lying in bed, constantly repeating the magical sentence.
It’s no use just repeating it, I could do that for the whole night,
while being scared to death.
I have to believe in the magic… but can’t.
I don’t think it’s even true!
There is light in the light, and there isn’t in the dark
and that’s what I need desperately.
Actually, I’m not really afraid of the dark because pure darkness is completely harmless.
I’m scared of things hiding in the dark.
Creatures that I could never see during the day are now laughing at me.
They are proud of their mystery and I … I could only be proud of my own misery.
They are closer … and closer - I can feel their presence,
they won’t let me sleep well, or maybe not at all!
Oh, God, I’m all theirs…
My fear is stronger than anything.
It will last ’till someone shows me the Sun.
True or not, it’s for sure that there is something in the dark
that there isn’t in the light…
and that is … fear of the dark.
(Inspired by the Fear Of The Dark movie)
Vrh gluposti
Čudna muzika mi noćas struji ušima.
Pogledam nebo– puno je praznine. To je opet, onaj isti pogled- u nedogled.
Ne znam ni gde je počeo, ni gde će da se završi, ako kraj pogledu uopšte postoji.
Veštice sa velikim nosevima iz crtaća, sviraju muziku zla na svojim, dobro poznatim, metlama.
Ni jedna žica da pukne, ni jedan ton da, bar za nijansu utihne..
Buka ispunjava moje uši, bolesne od jačine gluposti i zavisti,
prestrašene od pomisli za još jačim vapajem ljudskih zlodela.
Nezaustavljivi u svojim pohodima ka uništenju svega normalnog i realnog, čine sve.
Polako se predajem, otvaram vrata imaginacije normalnog.
Zamišljam svoj svet, svoje normalno. Više ne znam gde sam.
Misao koja dopire noćas iz moje glave podseća me na razgovor ispunjen osmehom,
iskrenošću i prijateljstvom. Gde su ti ljudi sada?
U meni, samo.
Proživljavam te razgovore ponovo i hvatam sebe kako pričam sama sa sobom.
Pitanje je, šta ko smatra normalnim. Ovo nije.
Ubrzo, svetle misli su vešto ugušene i nakaze su opet ovde. Ne daju mi mira.
Opterećujem se njima, reklo bi se- bez razloga.
To je jače od mene. Izbace me iz takta rečenice nekulture i zatupljenosti.
Kao da je ovo nebo samo za nih. Kao da samo oni lete.
Oni su iznad svih, a mi smrtnici čekamo njihovu genijalnu ideju koja baca u propast. Njih.
Posmatramo propadanje budala, ali nikako da se iskorene.
Uvek me neka nova iznenadi.
Misija nikada neće uspeti, ma koliko se ja trudila da budem što dalje od onih čije me prisustvo ubija.
Valjda zato što i oni imaju istu misiju, da dokažu da su na vrhu.
Vrh gluposti je vaš. Zadovoljni? Ne, vi to nikada nećete biti.
I dalje sedim, i dalje bruji. Njihovi glasovi ječe u tami.
Konačno se smeškam dok buljim u taj vrh.
Za promenu, pustiću svoju muziku.
Tako uz note, čekam svitanje, da čujem neke nove bljuvotine…
Laku noć, nakaze.
Reči nemaju kraj…
Posmatram papir pred sobom. Prazan.
Ponekad stvarno ne znam o čemu da pišem, a pisala bih.
Nemam o kome, o čemu, nemam šta.
Ne pljujem nikoga, jer nikoga i ne mrzim.
Onima, koje volim, ne želim više da poturam papir,
nego rečima izgovorene misli. Tako je bolje.
Srećna sam, sada. Ja sam ispunjena, i dok je tako,
želim da papir ostane prazan.
Da nema kraj.